Према једној легенди висибаба је добила име по једној погрбљеној старици.Усамљена старица је живела у колибици на рубу села близу шуме и није имала никога, тако да јој је цвеће било једина радост и једини пријатељ. Старица се бринула о њему, цвеће је бујало, а она је била сретна гледајући га како расте преко целе године. Године и самоћа погрбиле су старицу. Једног хладног фебруарског јутра изашла је пред своју колибицу, али њеног цвећа није било, затрпао га је снег. Старица се осетила самом и напуштеном. Заплакала је и њене сузе су падале на снег. Тада се догодило чудо! На местима где су на снег пале њене сузе, појавили су се нежни, бели цветићи на крхкој зеленој стабљици, који су били погнути попут ње. Биле су то висибабе, које су јој поново донеле радост и наду.