четвртак, 12. март 2020.

Korelacija Likovne culture, ČOS –a i narodne tradicije - “Ko suncu prozore zatvara, bolesti vrata otvara.“ Naoružali smo se osmesima i dobrim raspoloženjem i krenuli u potragu za dobrom fotografijom. Ambrose Bierce je jednom prilikom izjavio da je fotografija slika koju pravi sunce, koje ne poznaje umetnost. Zatvorili smo oči i krenuli u vođenu fantaziju. Prenosimo vam deo utisaka. Prošetali smo pijacom razgledajući i fotografišući (fotoaparate smo pravili od reciklažnog materijala) pijačne tezge koje su nas mamile da osetimo ono iskonsko ushićenje pri susretu sa prirodom. Ima li šta lepše nego kad posle zime dočekamo pijačnu radost ispunjenu svežim povrćem koje iz sve snage najavljuje proleće? Oči se obraduju bojama, mirisi nam ispune dušu, usput probamo voé, pa nam se i usta raduju. Ni ruke nisu „pošteđene“ užitka. I one hrle ka gajbicama, da osete hrapavu koru cvekle, jedrost paradajza i snagu, trud i rad koji su u taj plod uloženi. Onda ne možemo da odolimo da ne podignemo glavu, da se ne zagledamo u lik osobe koja nam je sve to omogućila. U njima prepoznamo sami sebe. Samo u nekom drugom vremenu, u nekom drugom svetu. Možda to i nismo mi, već naši preci? Pomislimo da odnekud poznajemo tu staricu izboranih obraza i ispucale kože. Zapitamo se gde li smo mogli da je sretnemo i tek mnogo, mnogo kasnije shvatamo da je ona – mi. Ona je neki naš predak, neka naša prabaka kojoj je isto tako pucala koža na hladnom vetru dok se radovala prvim prolećnim plodovima. Vrativši se u svakodnevnicu, razgovarali smo o zdravoj hrani, ličnoj higijeni. Dogovorili smo se da pri povratku kući svako napravi voćnu salatu za ukućane, pričajući utiske iz današnje „šetnje”. Naša poruka bila bi “Kada se zdravo hraniš, od virusa se braniš” ili “Bolest napusti svog domaćina kad više ne može da ga prepozna“ “Kada reči postaju nejasne, fokusiraću se na fotografiju. Kada slike postanu nedovoljne, biću zadovoljan tišinom “. – Ansel Adams