Misticizam i poezija Iz jednog praizvora sakrivenog u tami milenijuma, izgubljenog u dalekoj prošlosti, nastala su dva lika sveta: pesnički i mistični. Jedno je u svemu – sve je u jednom. Kako gore - tako dole. “Stvarno i zamišljeno su, u podjednakoj meri, deo istorije, jedno je njena ljuštura, drugo je njeno jezgro.“U životu ima perioda zamora, kad je ćud jača od razuma, kad čovekovim umom upravlja želja da se odvrati od praha i kamena ovog sveta. Ta čežnja, ta želja za životom odvojenim od svih potreba i pritisaka svakodnevnog postojanja, životom koji je u potpunosti posvećen snovima duše, nije svojstvena samo romantičnim temperamentima. Čovek, naročito u trenutcima kada ga tišti unutrašnja usamljenost, usamljenost koju oseća dok ga okružuju njegovi bližnji, sanja o samoći koja bi godila njegovom oko i duhu. Kad se ovozemaljske brige potisnu u zaborav, mogu se ublažiti mnogi jadi, a potreba za samoćom je podjednako razumljiva. Ona može biti dobar lek za dušu, ali da li je zato treba proglasiti pravim načinom života ili čak ciljem zemaljskog postojanja? Iako pristaje trenutcima bola, da li nam treba u svim našim danima?Ima ljudi koji odbijaju da preobrate stvarnost u mišljenja, misterije u dogme, a ideje u mnoštvo reči, jer uviđaju das u svi koncepti samo blistava zrnca prašine koja lebde u sunčevom zraku. Oni žele da vide samo sunce. Nama, zatvorenim u naše radne sobe, naše znanje izgleda kao stub svetlosti, ali kada stanemo na vrata koja vode u beskraj, vidimo kojiko je naše znanje nebitno.čak I kada zatvorimo vrata pred beskrajem I povučemo se u uske granice pojmova, naši umovi ne ostaju zatvoreni. I tu, za neke ljude, objašnjenja I mišljenja predstavljaju znak prolaska čuda, kao kakav policijski čas posle kojeg više ne mogu da se pridruže.Svemir, izložen nasilju našeg analitičkog uma, se raspada. On se cepa na znano I neznano, viđeno I neviđeno. Mistični um teži da svet održi celovitim, da viđeno vidi zajedno sa neviđenim, da se sjedini sa nepoznatim kroz obrtna vrata poznatog , “da nauči višu nebesku mudrost iz svega što je Gospod stvorio I da povrati znanje koje je nekada bilo u posedu ljudi I koje su izgubili.” Ono što naša čula opažaju samo je isturena ivica onoga što je duboko sakriveno. Rašireno preko nevidljivog, stvari ovog sveta stoje u tajnoj vezi sa onim što nijedno oko nije nikada ugledalo.Sam čovek je misterija, pokretni majdan, a u majdane se obično mora duboko roniti da bi se našlo ono što je u njima najdragocenije. Njegova priroda je jedan grub, neuglačan kamen, iz koga umetnik izrađuje najdivnije oblike. On je simbol svega što postoji. Njegov život je slika univerzalnog života.