субота, 03. март 2018.

Причу о пролећу започели смо Цветном причом (Кад прича причу прича,Весна Видојевић – Гајовић) која је заљубљена у цвеће.Толико је заљубљена да често засуче рукаве и плете венчиће,прави букетиће које ставља на најразличитија места...Прича не би била потпуна да нисмо поменули веснике пролећа: ласте,роде...храбру висибабу.Зашто смо је назвали храбра?Према једној од легенди висибаба је своје име добила,јер подсећа на погрбљену старицу.Како легенда приповеда усамљена старица живела је у колибици на рубу села близу шуме и није имала никога, тако да јој је цеће било једина радост и једини пријатељ. Старица се бринула о њему,цвеће је бујало,а она била сретна гледајући га како расте целе године. Међутим, самоћа и године погрбиле су старицу.Једног хладног јутра изашла је пред своју колибицу, али цвећа није било,затрпао га је снег.Старица се осетила самом и напуштеном,тако да је заплакала и њене сузе су падале на снег.Тада се догодило чудо.На местима где су падале њене сузе,појавиле су се нежни,бели цветићи на крхкој,зеленој стабљици који су били погнути попут баке.Оне су јој поново донеле радост и наду.“Једна ласта не чини пролеће” Изрека која нас позива на опрез са мартом месецом и ћудима госпође Марте.





























































Нема коментара:

Постави коментар